Riječ je o poznatom prodavača povrća i sjemenja Anti Grbavcu (69) i dvojici njegovih sinova, Stipi (39) i Vedranu (29), koji se doslovno iz dana u dan bore kako bi preživjeli. Dok smo se pripremali za ovu priču, dio mještana Graba rekao nam je: “Nekad je to bila prva kuća u selu, ali tragedije i nesreće su ih pogodile, te dovele do ove situacije.”

’Ante simenjak’

No, unatoč svemu što im se dogodilo i što su proživjeli, nitko od njih nije izgubio volju za životom i nadu u bolje sutra, a posebno Stipe i Vedran. Svaki od njih ima svoj san: Stipe razmišlja o drugom automobilu, a Vedran se nada da bi mogao dobiti neki posao u Ljubuškom, kako ne bih morao više hodati po tržnicama. Puna su im usta hvale za sve dobre ljude iz Vrgorca i okolice Ljubuškog koji su im priskočili u pomoć, dali podršku, organizirali humanitarnu akciju...

Posebno su zahvalni “dobrom duhu” iz Glavica pokraj Sinja, čovjeku velika srca Dragi Poljaku, koji im je odlučio darovati svoj automobil opel vectru.

- Vala Dragi Poljaku, vala mu od svega srca, iako ću ja teško provozat tu vectru, jer nemam hrvatske papire. No, vala i Ćuku i Vujici, te svim ljudima koji su za mene organizirali koncert u Vrgorcu. Kupovao sam prošli tjedan svaki dan “Slobodnu”, vidio sam što pišete i znam da bi se toga malo dogodilo da nije bilo vas - pričao nam je Stipe i gotovo suznih očiju pokazivao potpuno izgoreni golf.

Dok smo pričali o požaru, iz kuće je izišao sijedi starac sa štapom, koji je više desetljeća dolazio u Vrgorac na “agriji”:

- Usta bi se ujutro u 4.30, stavio stvari na frezu i zaputio se prema Vrgorcu, padalo ili puvalo. Nekad bi znao zaraditi dobro, nekad ni kune. Dobro je to kurilo jedno vrime, posebno do rata, a u zadnje vrime nema od toga ništa. Odam ti ja 55 godina po pijacama, bija sam i dvanaest godina u Omišu. Kako sam prevozio robu tamo? Pa platio bi nekog čovika da mi to prebaci. Prodavo sam i simena, dok nije bilo ovih poljoprivrednih apoteka. Zato su me prozvali i simenjak - veli Ante Grbavac.

’Agrija’ i golf

Što je reći da niste išli u Ljubuški na tržnicu, to vam je tu, blizu?!

- Jedan jedini put je otišao u Ljubuški, za vrime one države, i donio kući 28 dinara. Dali bi nama u Ljubuškom pijačinu džabe, napravili što gode treba. Ali moram reć da smo zavolili Vrgorac, da nas u tom mistu nitko nije povridio ni reka ružnu rič. Ćaća je sad pa na krač, ne može više bez šćapa nigdi. Zato sam ja kupio golfa, da mogu otić na pijacu i donit koju kunu kući. Prista je vozit “agriju”, ima više od po godine. Na granici je ima sudar. Nije to više za njega, a ni prikolicu nismo registrirali. Tako da s frezom više ne možemo nigdi - uzeo je Stipe ocu riječ.

Najmlađi član obitelji, Vedran, samo je stajao sa strane i promatrao oca i brata kako prepričavaju svoje životne priče.

- Sedam godina nije progovorio ni riči, doživio je šok kad mu je mater umrla. Bio je jako vezan uz nju. Ali, vala Bogu, počeo je ponovno govorit nedavno. Završio je samo četiri razreda, ali pametan je on. Od mali nogu ja i on smo odali po pijacama, radili na zemlji, tako smo zavolili ovaj posa, al nema tu više kruva. Vedrana nekad zovu kad ima posla, u “Albu” (komunalno poduzeće) da im pomogne. Kad bi ga barem zaposlili, da ne mora ići po pijaci. Ćaća nema zdravstveno, svi imamo problema sa zdravljem, ali snađem se ja i nekako nabavim tablete.

Za sreću malo treba

Uvik ima dobri ljudi. Nismo gladni, ima u kući svega i svačega. Donesu ljudi sa svi strana, čak i iz Međugorja - nastavlja Stipe.

Prije nego što smo krenuli, otkrio nam je i svoju “malu tajnu”:

- Lipa mi je ona vectra, ali kako ću je ja vozit kad je ne mogu prebacit vamo u BiH ni registrirat. Volio bi ja ponovno imat golfa “dvicu”, na njemu sam polaga i naučija vozit. Ima i velik gepek, mogu u njega sve stavit, a i troši malo goriva - zaključio je naš sugovornik.

I kad čovjek sve ovo vidi i čuje, zapita se koliko je uistinu malo potrebno za sreću.

M. Primorac/Slobodna Dalmacija